BELA
Tog leta ,1967
godine u našu sobu, kraj bračnog kreveta mojih roditelja,osvanula je bela
kolevka.
Tog
leta, 1967 godine, postala sam starija sestra.
U
kolevku se uselilo malo,zgužvano biće koje je imalo moć da tihim maukom privuče
pažnju svih u prostoriji.
Odmah
su mi objasnili da je ona mala, nezaštićena. Da sam ja već velika i da ona neće
moći bez moje pomoći.
Imam PUNE četiri godine i mami je neophodna pomoć oko
male bebe.
Rečeno,učinjeno.
Brižljivo
sam motrila svaki bebin pokret i uz ciku obaveštavala mamu o promenama
"Budi
se!!!! Budiiii. Eno, pomerila je rukicu i zeva."
"Maaaamaaaaaaaaaaaaaaaa,
meškolji se, sigurno je gladna"
"Mamaaaaaa,
okrenula je glavu na drugu stranuuu.Plače, a neće cuclu"
Uporno
je moja mama objašnjavala da ne moram da vrištim i urlam svaki put kad moja
sestra trepne, ali to je bilo jače od mene.
Čuj,
starija sestra. Pa ko će brinuti o njoj, ako ne ja.
A
onda je zgužvana,počela da raste. Zaokruglila se, dobila faltice i kada je mama
presvlačila, cikala i gugutala iz sveg glasa. Komšije su je opsedale i
utrkivale se ko će da je drži
"Joj,
vidi joj obraščiće. Da je čovek pojede"
"Kako
je mila.Vidi te usne, a tek oči. Plave ko naše more"
"Biće
lepotica na mamu. Kako gustu kosu ima! Pravi slovenski tip"
Malo
bih poćutala, a kada preteraju, iskakala bih na sred kuhinje i propinjala
se na prste i pravila piruete, žučno objašnjavajući da ću biti balerina.
Pomazili
bi me po tankoj,smeđoj kosi. Pokušali da me uštinu za mršave obraze i tugaljivo
me gledali, nesigurno tvrdeći da pred njima stoji nova prima balerina.
A
Bela /tako su joj tepali zbog boje kose/, je rasla.
Srećna,
nasmejana devojčica.
http://bitly.com/1l8lsKn
Kose, plave, gusto spletene u kiku. Ogromne plave oči, pune
crvene usne. Čudesna.
I
uvek dva koraka iza mene.
"Čuvaj
sestru" dve najomrženije reči mog detinjstva.
I tako je to voljeno
biće postalo moja senka.
U dvorištu, u školi,
u gostima.
Bela uvek uz
mene.
I kada sam dobijala
batine /a bogami, baš jesam/, bila je tu da mi svojom buckastom, toplom rukom
obriše suze. Da me čvrsto zagrli i prošapta "Nemoj da plačeš.Šeko"
Nije se ljutila kada
je odgurnem. Kada viknem da beži od mene.
Nije se ljutila kada
joj kažem da je glupa.trapava,spora.
Da je mrzim.
Samo je ćutala, a oči
bi joj poprimile tamnu boju indiga i polako se punile suzama.
I tako smo odrasle.
Ona tiha,
nežna,voljena.
Ja starija, glasna,
karakterna.
Ona puna ljubavi
prema svima.Obzirna,puna razumevanja za druge.
Ja željna ljubavi i
pažnje.
Ona, moja senka, moje
utočište.
Нема коментара:
Постави коментар